Veoma je interesantno čuti, kako razni narodi cene ženu, njenu vrednost i njen karakter. Naš narod stvorio je o ženama izreke, s kojima one mogu biti potpuno zadovoljne. Razume se, da ni mi nismo svakad do kraja ispravni kavaljeri, ali u tom slučaju naše žene mogu imati u tome utehu, što su njihove sapaćenice kod drugih naroda vrlo često još mnogo gore prošle. „Žena se menja kao aprilsko vreme“, „Ženi je najlakši posao – ogovarati“, „Žena je sat koji rđavo radi“, „Žena i devojka traže da se hvale: svejedno im je, da li je hvala iskrena ili pritvorna“, „Svakoj je ženi milije da bude lepa nego dobra“, „Svega dve dobre žene ima na svetu: jedna je umrla, a druga ima tek da se nađe“, „Lakše je sačuvati torbu punu muva nego jednu jedinu ženu“, tako govore Nemci. Nego oni su već poznati kao neučtivi ljudi, ali ni narodi o kojima se stalno priča da su galantni, nisu mnogo pitomiji. „Na lisici vidiš samo rep, a na ženi samo jezik“, „Ko ima ženu, tome oprosti sve druge kazne“, „Čovek od slame vredi taman onoliko koliko žena od zlata“ – veli Francuz. Španac kaže: „Žena, vetar i sreća svaki čas se menjaju“, „Kaži štogod ženi i svraci, pa si kazao celoj čaršiji“, „Čuvaj se zle žene, a dobroj ne veruj“, „Samo je jedna žena rđava, ali svaki misli da je njegova.“ Njegov komšija Portugalac veli sasvim logično: „Žene su izlišne kad su tu, a potrebne kad ih nema.“ Englez tvrdi: „Ženi je snaga u jeziku.“ „Kad žena nešto ne zna, ona nagađa.“, „Lako je đavola u ženu uterati, ali ga je teško iz nje isterati“, „Učini ženi po volji, inače će pući“. Ali kaže i ovo: „Ima samo jedna dobra žena na svetu, a svaki misli da je njegova“. Kinezi kažu: „Ženi je jezik mač, i ona se trudi da ne zarđa“. Talijani imaju izreke: „Žena rumeni lice da ne bi crvenila“, „Ko izgubi ženu i krajcaru, izgubio je samo krajcaru“. Ali najčuvenija je na svetu talijanska izreka: „La donna e mobile.“ Ona je, kako vele, postala iz stihova Viktora Iga:
Souvent femme varie Bien fol est qui s’ y fie
To znači: „Često žena menja ćud, budala je ko joj veruje.“ Taj stih nije izmislio Igo, nego je, kako neki tvrde, urezao dijamantom u jedan prozor na dvoru Šambrou francuski kralj Franja Prvi. Drugi opet kazuju, da je na tom oknu pisalo samo: „Toute femme varie“ (svaka je žena prevrtljiva). U vezi sa tom kraljevom izrekom priča se ova anegdota. Tek što je kralj urezao te negalantne reči u staklo, a priđe mu njegova sestra, Margareta od Navare. Ona pročita šta je kralj napisao, i stane mu tvrditi, da mu može za čas navesti dvadeset primera muške prevrtljivosti. „To nije ništa“, odgovori kralj, „navedi ti meni, ako možeš, ma i jedan primer ženske stalnosti.“ „A možeš li ti meni pokazati i jedan slučaj ženske nestalnosti?“, upita opet kraljica. Kralj joj odmah spomene jedan slučaj, koji se baš u to doba desio. Neki dvorski plemić bio je tih dana zbog neke krivice uhapšen, a njegova se žena odmah koristila tom prilikom, pa je pobegla s jednim mladim pažem. Kad je kralj naveo taj primer, sestra mu odgovori, da će se tek docnije videti šta je bilo u stvari. Kralj se na to nasmeje i rekne: „Ako se od danas za mesec dana dokaže, da žena tog plemića nije ništa kriva, ja ću onaj prozor razbiti i učiniću ti šta god me zamoliš.“ Nije posle toga prošlo ni nekoliko dana, pa odbeglog paža uhvate, ali ne u društvu sa nevernom ženom uhapšenog plemića, već sa samim – plemićem. Žena mu se bila preobukla u muško odelo, pa je sedela u zatvoru, a on u njenom odelu pobegao sa pažem. Razume se, da je kralj odmah sve pomilovao. I kao nekada kralj Franja Prvi, i danas se još većina ljudi varaju u karakteru žena.