Gospodine Uredniče,
U 12 i 13 broju „Slobodne reči“ izašla su dva moja članka u kojim sam osudio onakav napad kakav je izvršen u Grand Hotelu, na g. Jakšića novinara.
U 14 broju istoga lista izašlo je pismo „jednog oficira ovlašćenog od svojih drugova“ posle čijeg izlaska, meni nije moguće biti i dalje članom te redakcije. Zato vas molim za gostoprimstvo.
Ja se ne bih osvrtao na to pismo bez potpisa, da nije od opštijeg značaja, i da ne služi kao povod da se rasvetle neki pojmovi, koji su kod nas sasvim nejasni. Već sama njegova izjava: da je to pismo jednodušan izraz celog oficirskog kora, čista je ironija na sadanje stanje „jednodušnosti“ u oficirskom koru.
U pismu ima dve tačke, upravo dve misli koje mu daju naročito obeležje, neke anomalnosti.
Po mišljenju gospodina, u Srbiji postoje dva društvena reda: jedan u mundiru, koji čoveka štiti od svake kritike i daje mu prava, da se diže iznad zakona, da se ne osvrće na njih, i da se sa onima iz onog drugog reda, koji se usude da prokritikuje koji njihov neumestan postupak „strahovito razračunava“, i drugi red koji ima da se pokorava zakonima i zahtevima te gospode.
Kuda će to odvesti, jasno će biti tek ako se pokuša da se izvede. „Strahovitih razračunavanja“ može biti u svakoj zemlji a ne samo u Srbiji, to je stvar slobodne volje, ali tek posle svakog „strahovitog razračunavanja“ dolazi jedno — pravedno razračunavanje. To ni u Srbiji neka niko ne misli da će izbeći.
Drugo našta se gospodin spotakao, to je „čast mundira“. Nama je poznata ta fraza, u prošlim vremenima slušali smo je često. Došla nam je sa zapada. Rođena, je tamo gde su vladala vekovima dva razna pojma, o časti, pojam plemstva kome je pripadao oficirski kor i pojam mase.
U Srbiji je jedan jedini pojam o časti, pojam poštenih ljudi, bez obzira šta pokriva njegova pleća kaput, mundir, ili gunj. Dokaz su oni sukneni gunjevi kojima su bili ogrnuti oni čija časnost i ponos služi nam i sada kao uzor. Mi imamo akata u našem državnom i društvenom životu, koji se nikako ne bi mogli složiti sa tradicijama mundira u drugom svetu, ali to nije smetalo ništa da ih zemlja pozdravi neobično toplo i simpatično, jer su učinioci njegovi rukovodili jednim uzvišenijim i širim principom, principom poštenih ljudi, i dobrih Srba.
Zato ko hoće da ga u ovoj zemlji razumemo, ko hoće da traži zadovoljenje sebi, neka se ne poziva na čast kaputa ili mundira, već časna čoveka. I poslednji naš seljak zna kojim je ona aktima ugrožena, i u tim slučajevima odobriće lično pribavljanje satisfakcije, cela zemlja.
Ovo sam smatrao za potrebno da izjavim piscu, pomenutog pisma, koje ima tu dobru stranu, da je uspelo da dođe do „jednodušnosti u oficirskom koru“.
Preko svega onoga što nosi uzan polemički karakter, preći ću:
Vama Gospodine Uredniče blagodarim na ljubaznosti.
S poštovanjem
— Ljubomir Bojović. Svrš. Pravnik, novinar