Juče smo čitali u jednom stranom listu pakosan referat o događaju, koji već nekoliko dana zanima našu štampu. Tu se tvrdi, da mi ovde u Srbiji nemamo dovoljno hrabrosti za dvoboj, da se kod nas takve stvari uvek lepo i na miru svršavaju, da još nikad niko nije u dvoboju poginuo i da čak niko nije ni ogreban.
Čovek koji je to pisao nema pravo, iako tako na prvi pogleda izgleda. Jeste istina, da kod nas još niko u dvoboju nije ni ranjen ni ubijen, jeste istina, da kod nas uopšte do pravog dvoboja nikako i ne dođe, ali nije istina, da je tome uzrok nedostatak hrabrosti za takve stvari. To nije.
Razlozi su naprotiv sasvim drugi. Dvoboj, kao što smo već jednom rekli, nije srpski običaj; kralj Milan, po ugledu na strane narode, pokušao je da ga i kod nas uvede, ali mu to nije ispalo za rukom. Raspisom se takve stvari ne uvode, niti mogu da se uvedu. Bez tradicija, bez običajem utvrđenih i osveštanih dvoboja ne može nigde da bude, pa ne može ni kod nas. To je jedan razlog, a drugi je ono: građanski zakoni naši ne znaju za dvoboj; kad bi učesnici u jednom dvoboju, posle nesrećnog ishoda njegovog, došli pred sud, sudije naše morale bi da mu sude, kao da nije ni bilo dvoboja. Ako ste ubili vašeg protivnika, sudili bi vam kao ubici, ako ste ga ranili, bili biste kažnjeni za telesnu povredu. Dvoboj vam ne bi služio kao olakšavna okolnost; naprotiv, kazalo bi se, da je ubistvo ili povreda sa predumišljajem, pa bi vam prema tome i kaznu dosudili.
Eto to je najvažniji razlog, što kod nas ne može da bude pravog dvoboja. Nije tako teško poginuti, kao što je teško zbog dvoboja tucati dvadeset godina kamen u Topčideru, ili izaći na Karaburmu, ponižen i osramoćen, kao poslednji razbojnik ili ubica. Čovek koji bi kod nas istinski izašao na duel bio bi u ovo; alternativi: ili da bude ranjen ili ubijen; ili da bude osuđen na smrt ili na robiju; trećega nema. A ko bi to učinio, taj bi odista još ponajpre bio za ludu kuću.
U svima drugim zemljama, u Francuskoj, Nemačkoj, gde je dvoboj dopušten ili upola dopušten, kazne su vrlo male i blage, zatvor od nekoliko meseca, čak i u slučaju kad vam protivnik pogine. U zemljama pak, gde je dvoboj kao kod nas zabranjen, u Engleskoj, u Americi, kazne su vrlo teške, iste kao i kod nas. Samo ima jedna razlika. Tamo se već i pozivanje na duel oštro kažnjava, a javno mnjenje, svaki put u takvoj prilici osuđuje ne onoga, koji eventualno nije hteo dvoboj da primi, već naprotiv onoga, koji je mimo tačne zakonske odredbe pokušao da učini nešto, što se protivi zemaljskim propisima i običajima.
Zato treba i kod nas to pitanje jednom za svagda da se raščisti. I mi lično priznajemo, da ima uvreda, koje odista ništa drugo na svetu ne može da sapere, do krv. I mi priznajemo, da je kukavički bežati od dvoboja, ali tražimo, da nam se posle ne sudi kao ordinarnim razbojnicima; tražimo da možemo ostati slobodni, časni građani. Ili, ako se već smatra, da je dvoboj jedna srednjovekovna predrasuda i besmislica, neka se onda javno zabrani i kazni svako pozivanje na dvoboj, neka onda javno mnjenje ne zaurliče za svakim koji nije hteo na megdan da izađe, da je nitkov i kukavica.