Moda i ideje su nam uvek dolazile iz tzv. „gornjih mesta“. Izgleda da se ni danas nije mnogo izmenilo, jer još imamo i lude mode i ludih ideja. Istina, moda je vazda ranije stizala do nas, nego kakva, ma i švercovana ideja. A to je otuda, što se ženski svet mnogo više interesuje za modu, nego muški za ideje, a posle, svet vavek radije švercuje ženske bluze i kapute nego ideje.
No i sama moda je nekada lagano putovala. Pođe iz Pariza ili Beča; ali se usput zaustavlja u pojedinim mestima i dok stigne u Beograd, u „gornjim mestima“ već se promenila. U Beogradu se provlači iz boljih kuća u sirotnije, pa tek kad je izgustiraju i izbace i iz Palilule i Dorćola i zamene novom, ona grabi u unutrašnjost i najpre hvata mesta pored pruge. Dok stigne u Kruševac zaboravili su je i u samom Beogradu. A što se tiče mode ženski svet iz nekadašnje prestonice ni najmanje se ne razlikuje od ženskog sveta iz sadašnje prestonice…
Živeli smo kao žabe u bari; sve jedna ista, monotona pesma. Sve je bilo batal i nahereno: opštinski predsednik, kao i opštinski fenjeri, sve prazno i napušteno. Po krovovima i ljudskim dušama taložila se prašina i da nije zborova i izbora, gde smo se deleći čupali jedan drugom kosu i bradu; da nije bilo mode i sve veće poreze; da nije bilo policije, koja je stvarala krivice i nekoliko žena, koje su za nas ono isto, što su novine i listovi za prestonicu, mi bismo se zasuli zaboravom i pocrkali bi od čamotinje kao muve, kad udari jaka slana o jeseni. Po kavanama se igrao sans i klabrijas i po hiljaditi put prepričavale izveštale šale, koje su se, kao i momci menjale o Đurđevu i Mitrovu dne. Kad kakav putnik nabasa ljudi izviruju iz dućana i sa ćepenaka kao kornjača iz svoje kore: a ako je poznanik, mi padnemo na nj kao muve na šećer, ja l‘ tako nešto.
⁂
Tek što je železnica proradila.
Možda treći ili četvrti voz što je izletio i pisnuo iz tunela kod Stalaća doneo nam je najnoviju modu. Došla nam je i ne zaustavljajući se u Beogradu. Došla je iznenada, kao zaraza; i pravo iz Beča. Niko joj se nije toliko zaradovao kao naš ženski svet. Upravo, nije došla baš sama moda, nego je došla Ružena Sedlaček, diplomirana babica, sa dvema kćerkama, a one su opet donele modu i najnoviji bečki i pariski kroj. Tako je nova moda došla u staru srpsku prestonicu. Ružena Sedlaček je ubrzo istakla firmu i otpočela babičku praksu, a njene kćeri su upoznale našu varoš sa novom modom.
Baruška i Maruška, bile su kao dve kanarinke: lepuškaste, čismene, vižljaste i lake devojke, jedva godinu dana da je Baruška bila starija. Mati njihova, nova opštinska babica, bila je još držeća žena i znala je dosta dobro srpski, ali s češkim naglaskom. Ona je neko vreme, što kažu, prakticirala u Beogradu, a kćeri su joj tek došle iz Beča, gde su bile, kako se priča, na šnajderaju u školi.
Po sebi razume se da nisu mogle ostati zadugo neprimećene. Blagodareći nekolikim ženama u Kruševcu novine su bile sasvim nepotrebne. Sutradan se uvek znalo i u poslednjoj kući šta se juče u varoši dogodilo: i ko je koga tukao na kartama i ko je koga tukao na pijaci i šta je načelnik šaputao Jeci pisarki i što je žena Avrama berberina tukla opštinskog ćatu i kako je poručnik Mladen zaboravio kačketu u kući magazadžije Zdravka. Naravno da se odmah znalo i to kakve je nove žitelje dobila Lazareva prestonica. Babica nije sobom donela mnogo stvari i veliko pokućanstvo, ali je dovela dve vrlo lepe kćeri. A kako ni ona ni kćeri nisu izgledale ružno i sirotinjski to je neki od besposličara pronašao da babica nije rođena majka devojkama, nego tetka, ili tako nešto i da ona nije pošla trbuhom za hlebom, nego ju je nekakva istorija prinudila da ostavi Beč i da se nastani u Kruševcu. Naravno, iza te priče sledovala je i treća i četvrta. Ali je ubrzo sve to leglo, jer je nova moda, koju su devojke sobom donele, nadvladala sve i zapušila usta besposlenim torokušama.
Babica je umela sačuvati ugled i sebi i kćerima povučenim životom i, kad su prolazili ulicom one su gledale pred sobom, a trgovčići su izvirivali na ulicu i kriveći vrat, značajno kašljucali. Činovnici i oficiri, pa i sam okružni načelnik i prota su se podsmešljivo gledali.
— Leepo!
— Badjava, što je lepo, lepo!
— Ama kao od šećera.
Najpre i najviše što je pala svima u varoši u oči, bila je vanredno ukusna nošnja devojačka. Čak su i muški to opazili. Ko ih vidi navrne glavu.
— E, ljudi, što se nose ove dve frajle iz Pemske, mani se.
Načelnik je tvrdio da lepših ženskih dosad nigde nije video, iako je mnogo stranstvovao.
— More ove „bečlike“ bolje se nose negoli i same ministarke.
— Brate, kad se duzdišu i nameste, ni vile im nisu ravne… da ih čovek pojede.
Pijada, žena Pere apotekara, koja je znala nemački da govori, prva se s njima upoznala. Ona je prva stvorila vezu između devojaka, koje su jedva natucale po neku srpsku reč i ostalih žena u varoši. Ona je prva uzela i mustru za haljinu svoju. I kao zaraza zahvati moda čitavu varoš. Počeše da se ugledaju i žene i devojke na nošnju novih stanovnika. Sve što su one obukle i ponele to je po tvrđenju i načelnika i apotekara i profesora i oficira, i njihovih žena bilo lepo, šik, ukusno, po žurnalu. Naš Kruševac posta mali Beč. Učiteljice i oficirke počeše da raznose najnoviju modu. A Baruška i Maruška bile su bazar i mustra za žensku nošnju u Lazarevoj prestonici.
— Ju, slatka — uzvikuje apotekarica — ala vam šik stoji to je čudo jedno… pokažite mi mustru i kroj.
Posle četiri dana istu je mustru imala i učiteljica Drinjakovićeva, koja je zaštedela lep broj godina, ali se još nije udala. Sad priča da je traži jedan trgovac, ali ona neće „iz principa“ za trgovca. Sutra će pričati da je traži artiljerijski poručnik Timotije; ona je naravno i njega odbila „jerbo je frontaš i fantazija…“ Razume se trgovačke činovničke žene ne ustupaju u nošnji jednoj učiteljici, te pođe huk i pravo utrkivanje za što noviji kroj…
⁂
Pored žena i devojaka za modu i novi kroj, a još više za jednu od lepih „bečlika“ zainteresovao se mladi galerista Petronije Savić, koji je sam sebi dao nadimak: filadelfija. On se zainteresovao ne samo za modu, nego i za jednog nosioca njenog, za stariju kćer gđe Sedlaček. Kod njega su „bečlike“ (tako su ih zvali) kupovale sve što je trebalo. Njegova radnja ne samo da je bila bogato sortirana, nego je i sam Petronije znao nemački da štrbeca, što mu je ostalo od vremena dok je još, kako sam priča, učio trgovačku akademiju u Lajbahu.
Radnja, koju je posle očeve smrti preduzeo, bila je prepuna espapom. Četrdeset godina dovlači stari Savić robu iz Engleske i Austrije — ni sam nije znao šta ima u radnji. Pri pretresanju radnje Petronije zapazi jednu grdnu gomilu crvenih bluza i rekli još možda iz doba Marije Terezije. Moda, koju su i bog i žene zaboravili.
Padne oštroumno Petroniju filadelfiska misao u glavu: da nekako taj espap pusti u obrt, da ga plasira. Domisli se da ponudi „bečlikama“, a naročito Baruški, kojoj je već i ruku svoju ponudio. I čim jednoga dana naiđe Baruška u njegovu radnju, on iznese iz magacina jednu bluzu.
— Vidite, Baruška, ovo je nešto za vas.
Pogleda devojka crvenu široku bluzu, uze je okretati i zagledati.
— Ovo za mene?
I nasmeja se.
— A što? — začudi se Petronije.
— Taman posla! Ovo niko ne nosi.
— Ne, ne. Vi ovo morate obući. Ne znate kako će vam vanredno lepo stajati.
Uzalud se lepa „bečlika“ opirala.
— Ama samo probajte — navaljivao je Petronije — samo probajte, nedelju dana, ne više… za probu…
— To je stara moda…
— Stara, ali sad je opet pošla — tvrdi galerista.
— To niko u Beču ne nosi!
— Ta šta govorite?… Ama samo probajte.
I hoće biti i neće biti, najposle se Petronije poveri svojoj lepoj mušteriji.
— Vi znate koliko vas ja simpatišem. Učinite mi to. Evo da budem iskren… Tiče se jedne opklade; tiče se časti, tiče se moje radnje… Vama i gospođici sestri dajem na poklon po jednu; izaberite, probajte… ama samo četiri-pet dana nosite; a ako vam se ne dopada vi vratite…
— Al‘ vidite kako su crvene, brani se „bečlika“.
To baš i jeste u modi… to će se našim damama jako dopasti. Ama, samo probajte, ne znate, kako ćete se dopasti našem svetu.
⁂
Sutradan, tek što se vratila s majkom s pijace, naiđe susetka, žena profesora nekog.
— Malopre sam vas videla s kćerkom na pijaci.
Gđa babica uvede u kuću gošću.
— Ju, slatka, da znate, kako vam divno stoji ta nova bluza.
Gotovo doslovno isto joj rekoše tog istog dana i učiteljica Drinjakovićeva i apotekarica i još neke gospođe.
— E, kao upisana! — Baš ste od ukusa!
— Je li to sad novo? — pitaju je.
— Najnovije!
— Ta šta kažete!
— Iz Beča? — pitaju je.
— Ne. Nije iz Beča; iz Pariza! — odgovara ona.
A gošća razgorači oči i zagleda se u bluzu zavidljivo i znalački.
— Došlo vam otuda?
— Nije. Ovde sam kupila… ima kod Petronija Savića.
— Vidite, kakav je lola — naljutila se učiteljica Drinjakovićeva — nije hteo meni da pokaže, samo zato što sam iz načela protiv trgovca…
Za četiri-pet dana dućan Petronija Savića bio je prepun kao košnica. Obredile su se i oficirke i činovničke žene.
Ko dođe pita:
— Imate li onih bluza što „bečlike“ nose?
A Petronije se zadovoljno smeši i vadi iz magaze davno zaboravljene haljetke.
— Je li to najnovije?…
— Ove crvene — odgovara mušterija…
— Aaa… to je pariski najnoviji kroj… nešto sasvim novo… Imam još nekoliko komada… petnaest dinara jedna.
— A što je tako skupo?
— E, znate, to je sad najnovije… vama, kô mušteriji dajem za petnaest, inače je sedamnaest pa i dvadeset dinara.
I za nekoliko dana i u poslednju kuću stare prestonice uvukla se bila nova moda…