Uskršnji praznici koji su bili tako lepi, pokazuju nam kako mi ne umemo i ne možemo da provodimo praznike onako kako bi trebalo. To što kažemo čak nije potrebno ni dokazivati, svaki to shvata i oseća sam, samo ako hoće malo da o toj stvari promisli. Neka se svaki seti, šta je radio u ova tri dana, kako se provodio, u čemu je mogao da uživa, pa će odmah videti, da su mu praznici prošli tupo i beznačajno, ne ostavljajući nikakve prijatne uspomene za sobom.
Uslovi su međutim bili vrlo povoljni; vreme je bilo lepo kao retko kad, ni suviše toplo ni hladno; sunce je veselo sjalo posle tolikih turobnih i mračnih dana. Praznik je veliki, svako se, i deca i ljudi, već unapred raduju; svaki želi da ga što veselije provede i od sve te radosti, od svih tih želja ne bude na kraju krajeva ništa.
Jedina radost i uživanje koje nam se uvek ispuni jeste da se dobro najedemo i napijemo. Postimo nekoliko dana pre toga ne iz religioznih razloga, već običaja radi, koliko da zagolicamo naše stomake i da se onda na Uskrs sa što većom halapljivošću bacimo na mrsna jela i silne kolače, koji se čitavu nedelju dana pre toga s neobičnom pažnjom spremaju. A kad osvane najzad taj lepi dan, mi onda ništa drugo, hvala bogu, i ne radimo no jedemo i pijemo, pijemo i jedemo, bez mere i bez računa, kao da smo četrdeset dana gladovali i kao da nam je život u pitanju. Poneki, naročito muški, razlete se po posetama, pa navrat-nanos, gotovo stojećki, progutaju više-manje sve što im se iznese, čas kafu, čas slatko, čas rakiju, čas kolače; u drugoj kući opet isto to, samo drugim redom, u trećoj opet isto to, samo trećim redom, a povrh svega toga svaki se kod svoje kuće i na podne i u veče kljuka večitom jagnjetinom, kljuka i danju i noću puna tri dana i smatra onda da nije odgovorio svojoj dužnosti niti da se dobro proveo, ako se sutradan od silnog jela i pića nije razboleo.
Eto tako mi provodimo naše praznike, i ljudi i žene i deca, svi bez razlike. Nemamo ničeg drugog, nemamo nikakvog drugog zadovoljstva, niti možemo da ga imamo baš kad bismo i hteli, pa zato tako i radimo.
Svuda inače u svetu Uskršnje praznike veći deo stanovništva velikih varoši provode napolju, na čistom vazduhu. Sve što može da ide, ide, da bar za ta dva-tri dana otrese prašine, gada i sviju ostalih nezgoda varoških. Mi imamo samo Topčider za to, ali je kao da ga i nemamo. Dok dođete do njega, namučićete se i najediti toliko, da vam sve zadovoljstvo zbog toga propadne. Hoćete li tramvajem, nećete ga dobiti; ako ga dobijete, nećete ga za povratak dobiti. Idete li peške nagutaćete se prašine kao na nekakvom palanačkom vašaru; uzmete li kola, isto to, samo još gore. Ako se nekako, pokraj svih tih nezgoda i dokoturate do Topčidera, nemate se gde skloniti, kad se od šetanja umorite; uhvati li vas kojim slučajem kiša, nemate se gde skloniti, čim ima malo više sveta. Pri povratku sve je još mnogo gore; nećete tramvaj dobiti, pa ma čekali do zadnjeg dana, dobijete li ga, nestaće struje na po puta, pa ćete sedeti tako u kolima, stisnuti se i zgnječeni, kao da ste na robiji; ako je hladno i kiša pada, kola će biti otvorena, ako je vrućina biće naravno zatvorena i tako dalje u beskonačnost.
I kad tako jedared prođete, neće vam više pasti na pamet da idete praznikom na Topčider, nego ćete mirne savesti i dalje gutati kod svoje kuće jagnjetinu; bolje nju, no jed i prašinu. Pašće vam istina poneki put na pamet, da bi i kod nas sa malo truda i dobre volje, moglo sve to drukčije da se uredi. I kod nas bi moglo da bude mesta za izlete, spojenih sa Beogradom dobrim komunikacionim sredstvima; moglo bi da bude bašta i parkova, u kojima bi praznikom svirala muzika, moglo bi da bude igrališta za decu, moglo bi svega toga da bude, pa ipak ga nema, jer smo navikli da živimo onako kako smo oduvek živeli, da trpimo sve nezgode i samo po koji put da psujemo — a sve da ostaje i dalje po starom.