Bura na moru
U mesecu smo julu 187[4]. godine, sunce tone pružajući krvave zrakove iza nepomičnih pepeljavih oblaka, koji prave kao neki zid na severo-zapadnome vidiku.
— Ni malo mi se ne dopada ova gomila oblaka na orizontu; u ovo doba godine a na paralelu Azora može svega i svašta biti, govoraše kapetan Krile nostromu (redaru na brodu).
— I ja, šijor, od jutros stroligam (nagađam); more dolazi sa zapada, omorina, a što me nikada nije prevarilo, mačka sve skače po sartijama, i najmanje mi se sviđa što je dijete prolilo ulje, i ono je na kuvijerti (krovu) napravilo križ (krst), – odgovori nostromo Baldo, stari mrnar, pun sujeverja, kao što su: u opšte mrnari, a najviše oni starog kova kao nostro, Baldo.
Kapetan, [prek] čovek, nasmeši se na proliveno ulje, ali ne htede ništa reći, jer je dobro znao, da bi se nostromo uvredio, ako bi mu kazao da ne veruje u takove ludorije. U to škrivon (pomoćnik kapetanov) dođe na kasar i kapetan mu naredi da se pozatvaraju razna jedra, a i da se sve dobro veže što je po kuvijerti.
Pred ponoć, ona nepomična gomila oblaka na vidiku, poče se peti put Zenita;; munja sevne, a udaljena sa grmljavina začu. Kapetan koji nije silazio s krova, naredi da se ostavu izložena vetru samo donje gabje (jedra koja se drže i kada je fortuna). Talasi morski već golemi stizahu, i ako se vetar jedva osećao. Ovoliko more bez vetra, reče škrivan, — a ča će biti kad do nas vetar stigne. — Sve ćemo dobro vezati, pak ćemo se boriti, — odgovori kapetan.
Mrnari se žurijahu da što brže skupe jedra, jer su videli da se fortuna približuje. Svi su ozbiljni. Ne čuje se zadirkivanje, samo što jedan drugoga sokole. Celo osoblje, počev od kapetana, nalazi se u nekom uzbuđenom stanju, iako se oseća, kada se opasnost približuje, stanje koje nije daleko od straha, i koji i najokoreliji pomorac oseti pred svaku fortunu, ali čim se opasnost pojavi,čim se borba otpočne takovo, tako reći, grozničavo stanje iščezne, o pogibiji se i ne razmišlja, u najgrđim trenutcima prisebnost duha se ne izgubi, čak i šala se ne zaboravi; svako radi svom snagom i voljom; nikoga ne treba podstrekivati na posao; najskromniji mrnar postane heroj; svaki sam sebe ceni i sam sebe uvažava, jer svaki pomišlja: borim se protiv sile Božije, izražene u besnilu mora i vetra; borim se na četiri daske! I u ovakvim prilikama pomorac u svome gordome zanosu, postane neznabožacu jer pomisli da je mogućno boriti se s Bogom, i kada pobedi, ponosito pogleda svod nebeski nad sobom i daske broda pod nogama, ali ta gordost malo traje, nada u Boga u njemu se povrati, uzdahne i rekne: Hvala ta Bože, što si nas i ovaj put od pogibli sačuvao.
Dok mrnari jedra sakupiše, brod bi nastavljen uz vetar, koji prilično duvaše sa zapada i talasi se razbijahu o kljun broda. Nebo se pokri crnim oblacima, koji se sudarahu, a munje sevahu jedna za drugom, i grmljavina, potmula iz daleka, a kao puščani i topovski meci iz bliza, ni trenutno ne pristajaše
Strašne tmine ovladaše; drug druga na krovu ne viđaše, a sevanje je samo prekidalo gustu pomračinu, zableštivši naše pomorce, koji su morali pipati, da bi se mogli kretati po krovu i razne poslove vršiti, da bi dočekali uragan, jer je izgledalo da ih ovaj neće obići.
Oko dva časa po ponoći otvoriše se nebesa, te nastane užasna kiša koja ubi vetar, koji do tada i ako ne bešnjaše, ipak jako duvaše.
Osoblje nikako nije silazilo s krova; svi obuveni u čizmama do kolena, sa žućkastim kaputima, pantalonama i šeširom od platna namazanog lanenim uljem, po naredbama koje je kapetan lično izdavao; sve vezivahu i utvrđevahu, te da se pregotove za borbu.
Nije se videlo ni prsta pred okom; tek kada sevne trenutno se moglo opaziti, gde i […] neke žućkaste aveti […] konopcima zatvorena jedra, ili […] predmet na krovu čvršće vezuju, a kada grmljavina časkom umukne čuli su se podvici:
— Vuci dobro; veži dupli uzao; jes’ ti to Petre; drži i zubima, stotinu ti gromova! i slično…
— Skupite se; zatvorite paroket (prednje jedro), — vikne kapetan.
— Šjor si, — začu se neki glas, a drugi vikne:
— Jeste li gotovi? Sve je vezano, — glas iz visine odjeknu — da zatvorimo […]; jesmo li svi; a ko ti zna; Đuro; šijor; hoćemo li u ime Boga?
Ova vika, dozivi i odzivi bili su praćeni tutnjavom gromova; po glasu jedan drugoga poznavahu; oni ne behu ni od kakve pomoći.
Začu se klopot lanca, podvikivanje, mlataranje jedra, a kad jedan grom sevne, ugledahu se hrabri mrnari, gde se puzu uza sartije; peli su se da zatvore paroket. Da je strašna svetlost groma blaža bila a duže trajala, te da je neki veštak sa krova mogao slikati onih dvanajest ljudi, umotanih u jednako žuto odelo, niz koje voda tecijaše, s kosom, bradom i brkovima zalepljenim uz zažarena lica, zatvorenim očima gde se pentraju uz one crne konopne lestve, mogao takovu sliku nazvati nekim paklenim imenom, jer ničemu ne behu oni ljudi nalik, već samo nekim osuđenim dušama, koje je je Svemogući bio osudio, da slepi kroz vatru gromova, potoke vodene, fijukanje vetrova i guste tmine moraju ljaziti po vazduhu, uza crne uspravne lestve po nevidljivim stepenama.
Pred zoru stade kiša, a gromovi se udaljiše, od kojih se još odjek čuo.
Zarudi zora, zora strašna, takvog lica da je čovek gledajući je morao žali za tminama koje ona beše rasterala. U istoku, kroz neku neodređenu krvavu svetlost, vidim buljuvaše čađave gomile oblaka, a žderaše slične koje sa zapada jurijahu. Gde se ova paklena vazdušna brda susretahu, pravili su vrtloge pocepanih, raskomadanih stena, mimo koje se pružaše po koji zrak mladoga sunca, obavijajući ognjevitim pojasom donje redove, koji odbacivahu zrakove put naših gomila, praveći brazde užarene, koje su se krile ispod trećega sprata, da bi se nad četvrtome pokazale.
Sve što je vatrenih boja, viđahu se u borbi s letećim crnim masama, koje, rekao bi, guraju se, sudarahu se i krhaju se bežeći bez cilja, da bi se spasle od one vatre, koja prećjaše, da će ih uništiti. Borio se oblak sa suncem; proizvod sa tvorcem; posledica sa uzrokom.
Da je božanstveni Dante video ovakvu zoru, te opis iste dodao svome paklu, on bi, nasigurno bio strašniji, ako ne savršeniji.
Vetar bešnjaše a ne duvaše. Talasi se kotrljahu neopisivom brzinom, a njihova visina bila je tolika, da kad bi se brod među dva talasa [ulazio], sa krova se nebo videlo kao iz neke jame. Brod se junački odupirao sili vetra i mora; Svaki udar talasa o brod plavijaše krov, koji neprekidno beše pun vode morske, i ako nekoliko dasaka od ograde behu razlupane.
Celo je osoblje stojalo na kasaru do točka krme, gde se držahu za konope, koje su bili rastegli preko broda. Ulaz u odaju mrnarsku kao i svi otvori na krovu, bili su dobro ceradima (mušemama) umotani i čvrsto uvezani; ne beše ni govora o silaženju u odaje radi promene ruha ili odmora, a još manje se mislilo o kuhanju, jer se kuhinja nalazila na sredini broda, gde je pristup bio nemogućan od velike vode, koja beše odnela ceo pod i polupala daske sa strana, te je voda neprekidno skakala preko gvozdenog ognjišta.
Kada se neko brdo vodeno približi brodu, neko među njima izgovori reč: saldo (drš’ se). Tada se svaki čvrsto posadi na razmaknutim stopalima, stisne grčevito konop s obema rukama, i nagnuvši se protivno nagibu broda, održi se na nogama. — Dobar brod, — reći će jedan krmar; pošto još jedan strahoviti talas srećno prođe.
— Nije mene ničega strah, samo da nam ne fale [buknarte] (otvori za utovar robe u brod), — rekne kapetan.
— Dobro su osigurane, — doda nostromo.
— Strah me je, — produži […], — da more ne […] (odveže veliki čamac, koji je vezan na krovu broda); na što će jedan šaljivdžina:
— Mi se brinemo o svemu, da dispensijer (kuhar) se proljenio kak zaboravio kuhati kafu.
Dispensijer ljutit, videvši gde more malo po malo čupa kuhinjske delove, srdito odgovori:
— Ti to govoriš kao u šali, a crkvaš od muke, što ne možeš udrobiti tri — četiri galete (tvrdi lebci) za ručak i…
— Kakav je ovaj! vikne jedan.
— Sad smo ti gotovi! drugi promrlja.
— Dršte se dobro! Kapetan drekne kroz stisnute zube, a nostrom, kao neka zver, samo zareži i upre oči u strašno morsko brdo, koje se penjaše, penjaše, mislio bi da je tvrda stena, koja iz mora raste, da se beli […] potoci nisu slivali s vrha ove neizmerne količine vode, koji je kao jednostavnu, solidnu masu, besni vetar guraše u susret naših junaka, koji već četiri ure stoje na kasaru prkoseći uraganu, pred čijom silom hridi uplašene tonu i obale oblik promenjuju.
(Svršiće se)