Naša beleška, o knjizi koju sprema g. Vladan Đorđević, pobudila je ovdašnjeg dopisnika bečkog lista „Deutsches Volksblatt“, g. V. Oto, da objavi sadržinu jednog svog razgovora s g. V. Đorđevićem. Taj razgovor vodio se u prisustvu g. Genčića, ovde u Beogradu, prilikom poslednjeg dolaska g. Đorđevićevog.
„Hoćete od mene intervju!“, uzviknu g. Đorđević. „Ja sam u načelu protiv svakog intervjuisanja, ali i da nisam, ništa ne bih imao da vam kažem. Ja sam star, bolestan čovek, koji je daleko od svoje otadžbine, samo u krugu porodice i najintimnijih prijatelja hoće da dovrši svoj život. Iz politike samo se već davno povukao, sa čvrstom namerom, da se više u nju ne vraćam. Njegova ekselencija Đorđević (ovde glas g. Đorđevića poče da liči na glas kakvog starog glumca, koji deklamuje u kakvom rđavom komadu) danas je mrtav čovek, na koga više niko ne misli. Kad god dođem u Srbiju tada svi dreknu: „Kurjak je došao da proguta Srbiju! Proguta je!“ Svi kažu, da sam ja najveći lopov u Srbiji, pokrao sam, vele, milione, a pri svem tom evo ja sam ovih dana opet morao da se zadužim na kuću, da bih moju porodicu mogao da ishranim. Mora da sam odista tako veliki lopov, jer mi je kralj Aleksandar to isto jednom prilikom rekao.“
„Ceo svet“, nastavi g. Đorđević patetičnim glasom, lupajući se šakom po prsima, „danas u Srbiji samo s mržnjom na mene misli, ali će doći skoro dan, kada će svi uvideti, da je vladavina Vladana Đorđevića najsrećnije doba po Srbiju bila.“
Gospodin Oto, koji je dotle mirno slušao, zapitaće ga tada, šta on misli o današnjoj situaciji u Srbiji.
„Što se toga tiče, ako vam što i kažem, to samo može biti mišljenje privatnog čoveka, koje za veliku publiku nema nikakvog interesa. Da sa radikalima koji su na vladi nisam istog mišljenja, ne treba ni da vam kažem, pogodićete i sami. To bi značilo demantovati ceo moj dosadašnji politički život.“
„Kao što rekoh, ja sam se potpuno povukao u privatan život i samo jedan jedini put bio sam izašao na javnost, onda, kad je moja otadžbina bila napadnuta od cele strane štampe, bez ikakvog opravdanja i bez poznavanja prilika kod nas. Tada sam ja u jednom berlinskom časopisu „Zukunft“ napisao članak, koji služi kao najbolje objašnjenje događaja od 29. maja. Cilj koji sam imao pišući taj članak postigao sam, jer je on preštampan u 163 stranih listova. To je bila moja poslednja reč. Ja sam s javnim životom svršio i on sa mnom.“
To su bile završne reči g. Đorđevića i g. Oto, nije ih iz lojalnosti hteo publikovati, misleći da se g. Đorđević odista namerava povući iz javnog života. Sada pak, videći da će g. Đorđević uskoro publikovati istoriju svog trogodišnjeg ministrovanja, koje će u svakom slučaju imati kao posledicu čitav niz svakojakih diskusija, on publikuje taj svoj razgovor, koji i mi evo donosimo. Ko poznaje g. Đorđevića, znaće u isto vreme i to, da bi on vrlo rado i dalje igrao političku ulogu u Srbiji, samo kad bi mogao.