Ovako se zove članak koji je izašao u časopisu „Učitelj. Udruženja“ — „Učitelj“-u, u svesci za april ove godine.
Tim člankom pisac je kritički propratio novi zakon o narodnim školama i, u ime predstavnika udruženog učiteljstva, u ime Glavnog Odbora Učit. Udruženja, doneo svoj sud, s kojim će se jedva još ko god od učitelja složiti.
Bez određenog stanovišta, bez logičnih veza, pisac je svoje kritičko gledište izložio sa puno kontroverznosti, tako da je u tom galimatijasu vrlo teško naći ma čega, ma i jedne misli, koja bi tačno postavljena imala veze sa drugom, ili u opšte sa glavnom idejom, istaknutom odmah u početku članka, koja je i gonila pisca da članak štampa, i da njime oda zaslužnu hvalu „naročito Ministru Prosvete g. Lj. Davidoviću na podnošenju predloga školskog zakona Narodnoj Skupštini“…
Na zboru beogradskih učitelja, držanom 11. ov. mes., ja sam, u kratkim potezima, izneo neke mane ovoga zakona, koje smetaju novom zakonu, i isključuju onu pretenziju koju pisac stavlja: da je tim zakonom pitanje o narodnim školama i učiteljstvu skinuto s dnevnog reda, za izvestan niz godina.
I baš za to, što sam i ja na tom zboru govorio protiv novih odredaba tog novog zakona, smatram za dužnost, da isti zakon sada uzmem u zaštitu od takvih prijatelja, koji se vrlo mnogo razlikuju od iskrenih „neprijatelja“.
Treba biti iskren. Iskrenost je mati sviju vrlina. Udaljavanje od iskrenosti šteti pravom prijateljstvu, a iskrenost od protivnika po istoj stvari, doprinosi koristi samoj stvari koja je izazvala protivno mišljenje. Ovako shvatajući svoj položaj, ja sam i na zboru i inače gde god sam mogao, govorio o osnovnim elementima, koji čine da jedan zakon postane dobar zakon, pa i danas nemam potrebe da se plašim, i da svoje mišljenje krijem ili da ga iznosim po budžacima. Moje mišljenje jeste moje ubeđenje zasnovano na želji: da zakon o narodnim školama kao tvorevina radikalne skupštine i vlade, treba da ima u sebi one elemente, koji su u harmoniji sa programom radikalne stranke i da svojim odredbama pomažu izvođenje strankinog programa.
Polazeći sa tog stanovišta, ja sam na zboru govorio o onim odredbama zakona g. Ljube Davidovića, koje će, po mom dubokom uverenju, ovakve kakve su, učiniti da taj zakon kao reformatorski (a ne kao restauracija Novakovićevog zakona — kako veli „Učitelj“) ne donese one rezultate, koji bi se želeli postići, i pomogli izvođenju programa radikalne stranke.
Ideja šestogodišnjeg obaveznog narodnog školovanja, ovim zakonom ogarantovana, ostala je samo kao ideja, jer za njeno izvođenje onesposobljen je onaj drugi činilac — učitelj, jer je njemu, za račun sebičnosti starijih učitelja, koji čine samo pet od sto učiteljskog kadra, oduzeta mogućnost za polet u radu.
Zakonskom odredbom o prvoj i drugoj povišici učitelja sa po pet godina, oduzeta je ona primamljivost, koja je pređe i činila, te je učiteljski kadar bio uvek pojačavan novim snagama; tom odredbom oduzeta je jedna nasušna potreba mladim učiteljima: oduzeta im je materijalna činjenica tako potrebna za samorazviće mladog čoveka, dok se još nosi višim idejalima, i to sve za račun nekoliko učitelja koji preživljuju poslednje dane, jer je njima skoro duplo veća povišica data za manji broj godina. Tako da starija učitelji sa 8 godina dobijaju 900 dinara povišice, dok mladi učitelji za 10 godina, dobijaju 550 dinara.
Ta tako udešena gradacija sa učiteljskim platama daće kao rezultat: da će svršeni đaci Učitelj. Škole i dalje odlaziti u poreske pomoćnike ili železničke aspirante i policijske praktikante, na taj način u mesto pojačavanja učitelj. kadra, dobiće se negativan rezultat; učiteljski kadar popunjavaće se elementom sekundarne vrednosti, koji tek ima da se osposobljava za učiteljski poziv.
Međutim, kad bi se ta zakonska odredba formulisala po materijalnoj vrednosti povišica, pa prve povišice svele na po četiri godine, a poslednja kao duplo veće, na po pet godina, onda bi se zaista dobilo u pojačavanju učiteljskog kadra, jer bi mladi učitelji, početnici, u ovakom materijalnom položaju, nalazili mogućnosti za svoje usavršavanje i stvaranje boljeg novog života.
Neznatna diferencija za državu, koja bi se pojavila ovakim rasporedom povišica, imala bi kao posledicu: učiteljstvo bi se pojačavalo novim snagama i po kvalitetu i po kvantitetu, a to bi dalo mogućnosti, da se ideja šestogodišnjeg školovanja narodnog što skorije izvede, a tim bi se više približili i izvođenju programa radikalne stranke i to onog dela, koji je apsolutno vezan sa pojačavanjem narodnog obrazovanja.
Ovo uverenje i odredilo me, da na zboru i u javnosti zauzmem ovako gledište, protivno još nekim odredbama zakona g. Ljube Davidovića, ali to ipak ne daje prava Gl. Odboru Učitelj. Udruženja, da ovaj zakon nazove „prosto restauracija Novakovićevog zakona“, koji je, kako pisac reče, zamenjen reformatorskim zakonom Andre Đorđevića. Takvu pohvalu zakonu Ljube Davidovića neće potpisati srpsko učiteljstvo, jer to u stvari nije pohvala, već pokuda tvorevini radikalne stranke i vlade.
I kako ovaj zakon sa platama ima da važi tek od 1-og januara 1905 god. nama se čini, da bi ga celokupnog trebalo zadržati do idućeg saziva Narodne Skupštine, gde bi se učinile nekolike izmene, pa tako izmenjen sa vrlo opravdanim izmenama, dočekao bi, da ga celokupno učiteljstvo pozdravi kao novu veru u narodnom prosvećivanju i životu srpskog učiteljstva, a ta bi pohvala bila mnogo veća od nerazmišljenih i sebičnih prijatelja, koji ministre pohvaljuju da ih posle sahranjuju.
— Pera V. Jovanović, učitelj, Beograd