Nema sumnje da je dolazak bugarske omladine beogradska štampa vrlo simpatično pozdravila. Svi naši listovi bez razlike doneli su o tome uvodne članke, pune lepih želja za rad obeju omladina; svi se oni tome sastanku raduju, jer gledaju u njemu prvi korak k spasonosnoj zajednici oba bratska naroda. Može se dakle s pravom reći, da je beogradsko javno mnjenje, shvatajući, značaj ovog događaja, ispunilo savesno svoju dužnost.
A šta je uradilo ono drugo javno mnjenje, pravo javno mnjenje, Beograđani svi zajedno, ceo ovaj svet što u Beogradu živi, bez razlike staleža i položaja? Je li i ono ispunio isto onako svoju dužnost, je li i on shvatio Đurđevski sastanak onako jednodušno i oduševljeno, kao što je to učinila beogradska štampa?
Na žalost, nije. Teško je izreći, ali je tako. Deset hiljada sofijskih građana izašli su na susret našim velikoškolcima, kad su im došli u posetu, a nas juče na železničkoj stanici nije bilo ni deseti deo; po celoj varoši nigde ni traga ni znaka neke osobite svečanosti; ni na jednoj kući zastava; nigde onog spontanog oduševljenja, pravog veselja, opšte radosti. Prolaze velikoškolci u grupama, prolaze svi zajedno, a mi, šećući se trotoarom gledamo ih nemarno, lenjo, jedino iz radoznalosti; nijednom nam ni na pamet ne pada, da se pomešamo među te mladiće, da pođemo s njima, da se oduševimo njihovom mladićskom vatrom, da zaboravimo granice, koje nam godine i položaj postavljaju, pa da se, sravnjujući se s njima, popnemo na njihovu idealnu visinu. Kao da su bugarski gosti samo gosti naših velikoškolaca, a ne svih nas, mi smo juče ceo dan išli za našim svakodnevnim poslovima i običnim prazničnim zabavama, kao da se ništa osobito oko nas ne dešava. A kad se dva poznanika sretnu ne govore ni o dolasku Bugara, ni o proslavi Dušanovca, već kazuju jedan drugome: „Došao Baltazar!“
Da, Baltazar nas interesuje, taj Baltazar što govori iz trbuha, priziva duhove i vadi iz praznog cilindra kaveze sa ticama i šarene pantljike. Neka s Bugarima ide onaj ko ih je doveo, neka bude sve po utvrđenom programu, mi nećemo u to da se mešamo!
Tako je to, na žalost, pa ipak naši gosti ne treba da budu zbog toga nezadovoljni, ni uvređeni. Beogradsko stanovništvo ne drži se tako rezervisano, što ne odobrava rad naše omladine, niti što mu se ideja o sporazumu ne dopada. Naprotiv, ko poznaje Beograđane znaće, da u i oni misao o zajedničkom radu svojski prihvatili i da i oni u njemu gledaju jedini spas za oba naroda. Ali oni ne umeju više onako da se raduju i onako oduševljavaju, kao što su to nekada umeli. I ta se osobina može da izgubi, kao i sve ostale. Kakva mi sve čuda nismo već ovde u Beogradu doživeli? Koliko smo se puta oduševljavali ponekom idejom, iskreno i potpuno, za poslednjih dvadeset i pet godina. Koliko smo puta, u doba kad se naša politika menjala svakih 24 sata, s puno entuzijazma pozdravljali čas ovo, čas ono, poneki put sasvim obratne stvari? Koliko je bilo dočeka, nacionalnih manifestacija, obrta i skokova, koje smo mi sve radosno prihvatali, pa onda ubrzo sticali uverenje, da nam je prazno bilo nadanje i ludo radovanje!
Neka Bugari to razumeju, neka po spoljašnosti ne sude o nama, jer smo ipak bolji no što izgledamo. Neka iz zato ne vređa, kad čuju Beograđane da govore: „Došao Baltazar!“