Odbor, koji je imenovan da sastavi program, po kome će se izvršiti Kraljevo krunisanje, izgleda da je već od početka bio u velikoj nedoumici, kako da izvrši povereni mu posao. Odbor je, naime, imao da bira: ili da sastavi program krunisanja po tradiciji, dakle da krunisanje bude izvršeno bar približno onako, kako su se stari srpski kraljevi krunisali, ili da ostavi tradiciju i da po ugledu na programe krunisanja u drugim državama ili sasvim samostalno sastavi taj program.
Odbor, međutim, nije izabrao ni jedan od ta dva načina. On je hteo i da sačuva, koliko je moguće, tradicije i da po ugledu na druge države, kako pišu najviše po ugledu na Rumuniju, sastavi program krunisanja.
Izgleda, uostalom, da je odbor smatrao da se na tradiciju odnosi samo jedno pitanje: da li će krunisanje biti u Žiči ili u Beogradu. I u tom pitanju odbor je hteo i da očuva tradiciju i da odgovori i drugim zahtevima. Tako je rešeno, da krunisanje bude u Beogradu, a miropomazanje u Žiči. Ovako rešenje po mom mišljenju nema mnogo smisla. Miropomazanje u Žiči moglo je da izostane. Priča o „Sedmovratoj Žiči“ i o tome, kako su se svi srpski kraljevi tamo krunisali, nema istoriske osnove, jer su se srpski kraljevi, osobito u docnije doba, obično krunisali tamo, gde im je bio glavni dvor u krajevima koje su oni smatrali za državni centar. Poznato je n. p. da se Dušan krunisao za kralja u Svrčinu, a za cara u Skoplju. Dakle baš prema tradicijama stare srpske države krunisanje i miropomazanje treba da bude u Beogradu.
Odbor je, međutim, mislio da će se ogrešiti o tradicije, ako izostavi Žiču. U tome je naravno pogrešio. Ali kada je već mislio, da se treba držati tradicija, onda je trebalo sam akt krunisanja izvesti onako kako je taj akt izvođen u staroj srpskoj državi. Ako je trebalo držati se tradicija, a ja mislim da je to svakako trebalo činiti, onda je pre trebalo paziti na to, kako će se izvršiti krunisanje, nego gde će se ono izvršiti.
U našoj staroj literaturi sačuvana su dva opisa krunisanja. Ti opisi su, istina, kratki i nepotpuni, ali je poznata stvar, da je ceremonijal, po kome je vršeno krunisanje u staroj srpskoj državi, potpuno izrađen po vizantiskom ceremonijalu. A taj vizantiski ceremonijal sačuvan je u celini.
Ja mislim dakle, da bi mnogo i lepše i priličnije bilo, da je odbor po opisima staroga srpskog i staroga vizantiskog krunisanja sastavio ovaj program. Taj program bio bi i lepši i bolji i potpuniji od ovoga. Da je na taj način sastavljen program krunisanja, sam akt krunisanja bio bi izveden sa lepšim ceremonijama i te ceremonije bile bi slične ceremonijama, uz koje su krunisani stari srpski kraljevi.
Nije ovde mesto, da iznosim u čemu se sve ovaj program razlikuje od vizantiskoga i starog srpskog programa za krunisanje, u čemu je on gori od onoga i šta je sve u njemu izostavljeno ili dodano. Napomenuću samo, da je velika pogreška učinjena što su u kraljevskim znakovima izostavljeni: mač i, osobito, pojas. Mač i pojas su tako važan znak vlasti i dostojanstva, da su u celom srednjem veku smatrani za isto tako važne stvari kao i sama kruna. Stari srpski vladaoci i vlastela imali su skupocene pojaseve, koje su brižljivo čuvali, a krunisanje starih srpskih i vizantiskih vladalaca nije moglo nikako da se izvrši bez pojasa. To je nedostatak u programu, koji svakako treba popraviti.
Još nešto. Stari srpski vladaoci, kad god specijalan slučaj ili prilike nisu činile to nemogućim, krunisali su se zajedno sa prestolonaslednikom. Izgleda, da je već Stevan Prvovenčani krunisan zajedno sa Radoslavom, ali se zna pouzdano, da se Stevan Dečanski krunisao isti dan i zajedno sa Dušinom (njemu je tada bilo 14 godina) i da se Dušan krunisao za cara zajedno sa Urošem, koji je proglašen za „mladoga kralja“.
Ima skoro 450 godina od kako je poslednji srpski kralj krunisan. Posle skoro četiri i po veka biće za nekoliko dana opet izvršen taj čin. Svakako se trebalo postarati, da taj redak i svečani čin bude izvršen što više po starim tradicijama, a ne po ovakom programu. Šteta je tim veća, što stari srpski ceremonijal nije bilo teško obnoviti.