Ne pogreb, već apoteoza
Pogreb Zmaja Jovana Jovanovića u malenoj srpskoj Kamenici bio je tako veliki i veličanstven, da je sa svim izgubio izgled jedne porodične žalosti, nego se preobratio u apoteozu, koju jedan narod čini svome zaslužnome velikanu. Narod srpski odao je poslednju poštu svome prvome pesniku. Zmaj je to zaslužio. Jer, koliko je miliona Srba i srpske dečice, ma na kojoj strani sveta bili, nose u duši ili sećanju svome bar koju Zmajevu pesmu. Onaj silni narod, koji se iskupio oko mrtvačkoga odra Zmajjovina bio je izaslanstvo vaskolikoga Srpstva, bio je zastupnik srpskoga plemena na grobu velikoga pesnika njegovog. Oko Zmajovine skrinje sjedinili su se Srbi „svi i svuda“ i u duhu spojili ono, što vreme i prilike čine razdvojenim, a što je i po duhu i po srcu i po stradanjima i po tradicijama i po nadanjima jedno isto. Samo nošnja i nešto dijalekat mogli su donekle da razlikuju Bosanca od Vojvođanina, Ličanina od Sremca, Dalmatinca od Starosrbijanca i Maćedonca, Hercegovca od Slovenca. Jedno osećanje, jedna ljubav, jedva misao, jedan izraz priznanja i poštovanja spajao je sve Srbe, a pomoću njih sve i najudaljenije srpske strane i krajine. Prema tome Zmajev pogreb dobio je vid ogromne, značajne narodne manifestacije, u kojoj živo učestvuju svi Srbi, od mora do mora, „od Balkana do Adrije“. Celo je Srpstvo prisustvovalo pogrebu i iskreno je ožalilo gubitak svoga pesnika i vaspitača omladine i dečice srpske.
Kamenica
Maleno selo Kamenica, na domaku Fruške Gore, koju je Zmaj, kao i Branko opevao, dostalo se te časti da u svojoj grudi zemlje srpske čuva ostatke telesne srpskoga velikana. Ovo mesto nikada do sada nije videlo toliko okupljena naroda. Nije bilo mesta na ulicama, koje nije bilo posednuto — narod se grupisao i očekivao da otpočne sprovod. Izgledalo je kao da počinje seoba naroda. Slika je bila veoma lepa. Kamenica je očas postala kao jedan ogroman logor. Najviše što je padalo u oči što je pravilo prijatan upečatak, to je bila nošnja po njoj se moglo videti i poznati da je na pogrebu bilo Srba i iz najudaljenijih krajeva i da su zastupljeni bili svi predeli srpskih zemalja.
Izgled Novog Sada
Na dan samoga pogreba, juče, Novi Sad je izgledao neobično, kao da kakvu svečanost proslavlja. Ulicama je vrio svet u svečanom ruvu i hitao prema Kamenici, da na vreme stigne na pogreb. Kola, fijakeri, sve je bilo puno i zauzeto. Po ulicama se susreću poznanici i prijatelji iz Beograda i pozdravljaju se. Ovaj Novi Sad, koji je nekada predstavljao srpsku Atinu, izgledao je potpuno, čisto srpska varoš.
Na obali
Na novosadskoj obali, odakle ide lokalna lađa za Kamenicu sabran je silan svet. Tu je gušenje i otimanje da se dospe do lađe, koja je prepuna svetom i ako svaki po sata prenosi putnike u Kamenicu. Na obali, koja je inače vazda mrtva, život je kao na kakom većem pristaništu: viče se, galami, juri. Pored obale i po lađi jure prodavci „Zastave“, koju svet kupuje i čita. U današnjem broju govori najviše o Zmaju. Svet se time interesuje. U broju je slika Zmajovina a u članku „U oči pogreba“, kao i Vračevoj pesmi i naročitom feljtonu Jaše Tomića govori se koliko veličine ima u Zmaju i šta je Srpstvo izgubilo u njemu.
Prema Kamenici
S parobroda koji nas nosi u Kamenicu otimlje se pogled na ošumljenu desnu stranu Dunava, gde leži Fruška Gora i pod njom se belasaju sela i manastiri. Preko drvenoga pontonskog mosta, koji se podiže, jure redovi fijakera i hitaju prolaznici, a duž gvozdenoga železničkog mosta ispod koga lađa prolazi otegao se dug red: to učenici osnovnih škola sa svojim nastavnicima i zastavom na čelu idu pešice iz N. Sada u Kamenicu na pogreb svome Čika Jovi.
Priče
Na ulici, u kući, na parobrodu ili u parku, na putu ili gde bilo svet se razgovara o Zmaju, a deca o Čika Jovi. Svaki zna po nešto da kaže o njemu; svaki ima kakvu, ma i posrednu uspomenu na pesnika. On je se svojim pesmama unedrio u svačiju dušu — ljudi pominju pojedine pesme i govore razne doživljaje iz mladosti, što su u vezi sa Zmajevom poezijom, a deca ili pevuše ili deklamuju Čika Jovine reči. I ako je sav taj svet išao na pogreb Zmaju niko nije osećao da je Zmaj umro, da je pokojnik.
Očekivanje Beograđana
Na kameničkom pristaništu iskupio se silan svet i radoznalo pogleda niz vodu i na drugu stranu.
Čuje se razgovor.
— A hoće li doći?
— Ta sigurno, kad ti kažem. Kazao mi je jedan Beograđanin, koji ih je ispratio.
— E, onda da čekam. Moram ih videti.
Tu je ispred sviju odbor za saranu Zmajevu i seljani iz okolnih mesta Vojvodine. Svi su se oni tu naročito iskupili, jer su saznali da dolazi /srpska lađa iz Beograda/, i svi naročito čekaju da pozdrave goste iz Srbije, koje su svi radosno i sa nestrpljenjem iščekivali.
Pred Zmajevim domom
Od kameničkog pristaništa putem prema kući Zmajevoj živo kretanje naroda — svet neprestano promiče i navire. A s drugih strana, novosadskim i iriškim drumom niz kola i pešaci. Sve to žuri Zmajevoj kući. Dom Zmajev formalno opsednut narodom. Jedva može da se uđe u kuću. Dvorište prosto zagušeno. Svakoga časa dolaze deputacije i izaslanstva izjavljuju saučešće, predaju pismene izjave i ulaze u odaju, gde se nalazi kovčeg, da se poklone velikom pokojniku.
U dvorištu
Svet neprestano dolazi da se pokloni kovčegu pokojnikovu. U dvorištu i hodniku Zmajovine kuće nema više prazna mesta. Tu su razni viđeni ljudi, lični prijatelji pokojnikovi, poštovaoci Zmajevi i njegove poezije. među njima vidite krupnu figuru Laze Dunđerskog, predsednika „Kišfaludijevog“ društva Betija, izaslanika srpske kralj. vlade, Ljubu Stojanovića, Jašu Tomića, g-đu Miladinovićku, Slavka Miletića, Đuru Krasojevića, Matavulja, Lazu Kostića, Polita, nekoliko viših oficira i dosta druga sveta.
Branko Sekulić — Leptir.
Kroz gustu gomilu sveta prošiva se poznati papudžija i „pojeta“ iz V. Bečkereka, Bran. Sekulić „Leptir“, Tako se on sam u „literaturi“ a i inače naziva. Smrt Zmajeva dala mu je prilike da opet zapeva i da koju paru zaradi; jer izgleda da za svoj papudžiski zanat baš toliko ne mari. „Leptir“ je sastavio i trukovao neku pesmu za priliku Zmajeva pogreba, i da bi uštedio rabat, koji se prodavcima daje, on publici sam prodaje upravo utrapljuje u šake svoje sočanjenje. Lice mu je tako i ponašanje da izaziva neprijatno osećanje. Na kravati mu tri igle: jedan veliki leptir, što izvesno služi kao njegov simbol a ispod leptira uporedo Kralj Petar i Zmaj Jova. Branko se prošiva i gura kroz svet u dvorištu Zmajeva doma i nudi svoj espap.
— Molim izvolte… ja sam Branko Sekulić Leptir… izvolte moj spev što sam ga sam sastavio…
Nailazi na Dunđerskog, Lazu Kostića i Matavulja, kojima utrapi u šake po jedan listić i smatrajući dvojicu poslednjih, a naročito Kostića za kolegu, otpočinje razgovor. Dunđerski mu daje forintu. To isto čini i Kostić, da bi ga se što pre otresao, ali Leptir razvezao da priča kad je otpočeo pevati i ne zaboravlja da priskoči i primi četrdeset krajcara od Matavulja, čim mu ovaj ponudi.
L. Kostić
Laza Kostić nije izvestio ni Maticu ni odbor za sahranu Zmajevu o svome dolasku. Nisu mu se nadali. Neki su mu zamerili što nije izvestio koga od odbora o svom dolasku, ili Maticu. Laza je rekao:
— Ja nisam ovde došao kao ja, već kao član somborske čitaonice, za to nisam ni javljao svoj dolazak.
„Braća iz Srbije“
Srpska lađa je trebala doći oko deset, pola jedanaest sati pre podne ali je stigla u podne. Ipak nije odocnila. Da su zakupili kaku austrisku il mađarsku lađu, možda bi se i to dogodilo.
Čim je parobrod stao uz obalu, silan svet, koji je Beograđane naročito očekivao da ih vidi, potrčao je obali da ih pozdravi. Beogradska lađa dočekana je glasnim klicanjem. Na licu svakoga Vojvođanina ogledala se radost što vide braću svoju iz slobodne kraljevine.
Čuo sam usput da seljaci govore jedan drugome.
— Vidi, to su naši odande…
— To su braća iz Srbije…
Usput su idući kući Zmajevoj od mnogih bili pozdravljani.
Izaslanstvo Akademije
Zmaj je umro prvoga juna u zoru, pogreb bio četvrtoga u podne, a kraljevsko srpska Akademija setila se da izvesti odbor za Zmajevu saranu tek na dva sahata pred pogreb da je i ona najzad poslala svoga izaslanika… Došla izaslanstva čak iz Dalmacije, iz Beča, Pešte, Hercegovine, ali od Akademije, koji je vodom pošao, kao da je u vodu propao. U program sprovoda je stavljeno, pošto se na to sa izvesnošću računalo, što je sa svim i prirodno, da će se i Akademija odužiti pokojniku jednim govorom. Navaljivalo se na Simu Matavulja, da on od svoje strane kao redovan član Akademije, bez njene naročite poruke a u ime Akademije oprosti se sa pokojnikom i on je voljan bio to učiniti, ali nije mogao da se ne bi zamerio izaslaniku Akademije za koga je računao da će govoriti. Tu su se na račun uvaženih akademika čule različite primedbe.
— Ima ih više, nego što ih je pismenih… ni jedan da bar zucne koju o Zmaju.
Drugi je nastavio razgovor.
— Kaka Akademija! To su komične persone koje izigravaju Akademiju. Moglo bi se reći društvo invalida. Ima ih među njima, koji su tako davno prestali pisati, da izgleda da su već i zaboravili azbuku…
Naravno, izaslanik je došao, ali nije govorio. I ako nije velika šteta, tek pravi na onaj svet veoma neprijatnu impresiju. U ostalom od naše Akademije nije mogućno drugo šta ni očekivati.
Izjave
U podne, kad su se svi dosta načekali, kad je i sprovod već trebao da se krene od kuće u crkvu, stigli su gosti i izaslanstva iz Beograda. Bilo ih je dosta. Lađa je pošla u pet ujutru iz Beograda i stigla je u podne u Kamenicu. Putnici, Srbi iz Vršca, koju su išli Zmaju na pogreb, primljeni su u srpsku lađu.
Izaslanstva iz Beograda došla su odmah iza dvanaest sati u kuću gde je ležao pokojnik. Pev. društvo „Jakšić“ je izaslalo nekoliko svojih članova, i oni su prvi bili koji su od Beograđana korporativno izjavili svoje saučešće porodici pokojnikovoj. Odmah za ovima stigao je predsednik opštine Glavinić, i pop Marko Petrović, učitelji beogradski, omladina, Ljubo Joksimović knjižar, izaslanstvo lekara, pev. društava i drugih. Prizor je bio vrlo dirljiv kada su izaslanstva iz Kraljevine ulazila da se poklone kovčegu u kome je počivao pokojnik. Mnogima su suze kapale iz očiju. Osećaj saučešća iskrenoga ispunio je sve prisutne dolaskom Beograđana.
Seljaci i Zmaj
Još nekoliko trenutaka dok se sva beogradska izaslanstva predstave i poklone kovčegu pokojnikovu, kovčeg treba iznositi; — treba da otpočne sprovod, jer je već prošlo nekoliko minuta preko podne. Ali je sa ulice nagrnuo silan svet iz okolnih sela, s bliza i daleka u kuću — hoće pošto poto da celiva kovčeg čika Jovin.
Čuvari iz društva Conkordia u pogrebnom odelu sa lentom, odvraćaju svet što hita u dom pokojnikov. Pred vratima odaje, kao i pred vratima kuće u kojoj je pokojnik pravo je guranje. Čuvar tera ljude u stranu, a mnoge vraća.
— Ne možete unutra, nema mesta!
Seljak se jedan opire.
— Ta šta ne može! Ta ja moram njegov kovčeg poljubiti, makar šta bilo. Zar ja čika Jovu da ne poljubim? Ne možete vi mene u tim sprečiti. Ta moram ući, makar me ugušili.
Drugoga takođe odvraća čuvar.
— Ama prepuno je, ne možete ući!
— Ali, molim vas, ja moram unići.
— Ne možete.
— Lepo vas molim, moram unići. Znate, ja imam decu pa su me moja dečica lepo molila da pozdravim čika Jovu i njegov sanduk i da ga celivam… Moram…
Seljaku se rasplinule suze na trepavicama.
Čuvar ga pušta. On se gura kroz gustu gomilu i najposle ispunjuje molbu svoje dečice koja pozdravljaju i mrtvog čika Jovu…
Pred pogreb
Sprovod se od kuće krenuo u dvanaest časova i deset minuti. To je bila jedna vrlo dugačka procesija silnog naroda. Napred su išli zastavnici, koji su nosili sedam crkvenih, narodnih i dve velike crne zastave.
Deca se guraju kroz gomilu da vide sanduk.
Jedan Bačvanin govori sam za sebe.
— E, vidio sam sanduk sa čika Jovom… sad ću pričati svojoj deci, pa da pamtidu o tim što ću im pričati. Da znaju tata je bio na čika Jovinoj pratnji.
U pola jedan sprovod je ušao u crkvenu portu, koja se nalazi u dnu Kamenice.