U sto hiljada primeraka štampalo je naše Ministarstvo Prosvete „Spomenicu o stogodišnjici srpskog ustanka“ i razdaje je đacima sviju škola. U njoj su prikupljene sve narodne pesme o ustanku, i one najčuvenije, svima poznate, i druge, manje lepe. Izdanje je priredilo Profesorsko društvo; ono je određivalo koje će pesme da uđu, a koje ne; ono nosi svu odgovornost za ceo taj rad.
Kad je u sednici Profesorskog društva donesena odluka, da se pesme o ustanku prikupe i da se izdadu u zasebnoj knjizi, mi smo prvi bili, koji smo pohvalili društvo za tu lepu ideju, jer smo smatrali da se odista ne može lepše proslaviti stogodišnjica ustanka. Dati takvu knjigu celoj srpskoj mladeži u ruke, rasturiti je po celom narodu, kao što još ni jedna knjiga nije rasturena bila je pametna korisna misao, kojoj se svaki morao obradovati.
U toliko nam je sada žalije, što je pri uređivanju te knjige učinjena jedna tako strahovita pogreška, kakvoj se niko ni u snu nije mogao da nada od srpskih profesora. Na strani 74 „Spomenice“ štampana je jedna pesma, koja ovako počinje:
Polećela dva golića vrana Prelećeše butum Srijem ravni Trudni pali, gladni proklinjali: „Srijem zemljo, ne zelenila se! A gradovi ne veselili se! Zar u tebi ne ima junaka Da boj bije, da krv prolijeva? Evo ima tri bijela dana Prelećesmo sve butun planine, Pa lugove, polja i livade Niđe u te ne mogasmo naći Junačkoga al’ konjskoga mesa Šta je ovo, jazuk vama bilo!“ Čulo tice srijemsko čobanče, Te ovako njima govorilo: „Muč’te tice, kljun vam otpanuo! Same sebe da Bog da uklele! Srijem zemlja nije vama kriva Đeno steče dobra gospodara, Dvoglav’ orla od Beča ćesara, Te je našu zemlju umirio, Po granicam sa svakoje strane Našu zemlju rahat učinio, Te bez kavge davno živujemo — — — i t. d. i t. d.
Sporedna je stvar kako se pesma dalje razvija i šta se sve u njoj priča; glavno je, da se u početku njezinom opeva srećno stanje sremskih Srba, za koje imaju da zahvale svom „dobrom gospodaru, dvoglav’ orlu, od Beča ćesaru.“ To, eto, može da se čita u knjizi o ustanku, koja treba da dođe u svaku srpsku kuću po svima krajevima.
Neka se gospoda koja su priredila to izdanje ne pravdaju time, što je to odista narodna pesma, pa ju je zbog toga trebalo uvrstati među ostale. Neka to i ne pokušavaju, jer im opravdanja nema! Pre svega nije istina, da se svaka pesma, čija se autor ne zna, odmah mora da računa u narodne pesme. Ako se i mogao naći kakav besposlen berberski kalfa da u nastupu ćesarskog patriotizma sklepa ovakvu jednu, i inače rđavu pesmu, nije trebalo, nije smelo da se nađe srpskih profesora, koji će tu pesmu da uvrste među Višnjićeve i one drugo pesme, u kojima se peva srpska slava, srpsko [ime], srpsko junaštvo i srpsko oružje.
Gde li im je pamet bila, Bože moj? Našli su je negde zabeleženu, videli da se i ona odnosi na ustanak, pa su zaboravili kakvu knjigu sastavljaju, zaboravili da ta knjiga treba da bude spomenica na staru slavu i vodilja za novo junaštvo, zaboravili da su Srbi, pa su hteli samo da budu naučnici, da izdadu delo u kojem će biti sve, kao da uređuju kakav akademijski zbornik, a ne knjigu za narod.
Kod nas su takve stvari već sasvim obična pojava. Za ljubav neke uobražene nauke, neki od naših istorika ruše jednu po jednu narodnu uspomenu, čija je relativna netačnost važnija i korisnija po nas no apsolutna tačnost istorijskih fakata, koja se utvrđuju. Objasniše nam, da care Lazo nije bio car, nego nekakav sitan vladarčić, bez ikakve važnosti; dokazaše nam, da se Obilić ne zove Obilić, već Kobilić, kao što ga Turci zovu; da nije bio Lazarev zet, već verovatno nekakav avanturista. I ko zna šta će nam još sve dokazati!
Neka im je Bogom prosto, dok to rade u svojim istorijskim raspravama, koje srećom do naroda ni ne dopiru. Ali kako smeju takve stvari da rado u knjigama za narod? Razorite još ovo malo uspomena i iluzija narodu, pa šta će mu onda ostati?
Ministar Prosvete, koji nije ništa za sve ovo kriv, mora što pre da popravi pogrešku, koju je Profesorsko društvo učinilo. Knjiga još nije sva štampana; neka se ova pesma odmah izbaci, te bar da jedan deo bude ovakav, kakav treba da bude.