Juče je u srpskom parlamentu, povodom debate o skupštinskoj adresi, govoreno i o spoljnoj politici Srbije. Posle dugog vremena, narodno je predstavništvo juče prvi put imalo da kaže, šta ono misli o pravcu, kojim se spoljna politika današnje vlade kreće. Narodna Skupština, koja se obično bavi čisto unutrašnjim prilikama, uzdigla se juče tim povodom na visinu, ni kojoj bismo je mi rado češće gledali. Inicijativu u tome dali su poslanici iz stare liberalne i nove narodne stranke, a poslanici iz većine prihvatili su je tako da je najzad i vlada, u licu predsednika ministarstva i ministra spoljnih poslova takođe kazala svoje mišljenje.
Pa ipak, slika koju je pažljiv posmatralac mogao u skupštini juče da dobije o tendencijama srpske spoljne politike, nije ni najmanje jasna. I pokraj govora g. Pašića mi još ne znamo kojim se putem naša spoljna politika kreće, šta hoće, šta neće i kakve je rezultate donela. Obazriv kao i uvek, g. Pašić je upotrebljavao tako opšte, uobičajene formule, da je na kraju krajeva ceo njegov govor izgubio svako značenje. To se najbolje videlo u pitanju o našim odnosima sa Bugarskom.
Opozicija, naročito g. g. Ribarac i V. Veljković, vrlo su dobro uočili, da je to pitanje baš ono, u kojem vlada ili ne može ili neće nikakva obaveštenja da dâ. Polazeći sa sasvim tačnog gledišta, da narodno predstavništvo u jednom tako važnom pitanju mora dobiti od vlade obaveštenja, oni su tražili, da im se odgovori na ovo: kako stoji Srbija prema Bugarskoj, kakve je prirode taj sporazum, za koji bugarski predsednik ministarstva kaže da nema nikakvog političkog značaja i kakvog uticaja taj srpsko-bugarski sporazum može imati na razvitak maćedonskog problema.
Ni na jedno od ovih pitanja g. Pašić nije otvoreno odgovorio. On je počeo sa onom starodrevnom frazom „Balkan balkanskim narodima“ — u čiju tačnost sigurno niko živi u Srbiji ne sumnja — pa je onda kazao, da i naši i bugarski interesi zahtevaju da se složimo; napomenuo je dalje, da je Srbija uvek vodila miroljubivu politiku ni da je, što se Maćedonije tiče, prihvatila reformnu akciju sporazumnih sila, od koje se velikim koristima nada. I ništa više. Ni na jedno od onih pitanja, koje danas zanimaju celo naše javno mnjenje, g. Pašić nije odgovorio.
Naravno, jedan ministar spoljnih poslova i ne može, baš i pokraj najbolje volje, da iznese sve na sredinu. U tako važnim pitanjima mnogo što-šta mora često da se krije. To je istina. Ali je u svakom slučaju i potrebno i korisno, da se ta pitanja bar u glavnim potezima iznesu pred ceo narod. Srpski Kralj ide u Sofiju, u zdravicama se spominje iskreni sporazum između dva bratska naroda — a ovamo mi ovde u Srbiji ne znamo čak ni približno u čemu se taj sporazum sastoji. Znamo samo to, da Bugarska u maćedonskom pitanju ostaje pri tome, da Maćedoniji treba dati autonomiju, a kako o tome srpska vlada misli, mi nemamo ni pojma.
Što se ostalih srpskih pokrajina tiče, g. Pašić bio je još štedljiviji u rečima. Na žalost, on kao ministar, nije o tome ni imao mnogo što-šta da kaže. Utešno je pri tome samo to, što su narodni poslanici, i iz većine i iz opozicije, našli načina, da u simpatičnoj formi spomenu sve one srpske krajeve, u kojima naš narod vodi danas tako očajnu borbu za opstanak. I baš ta jednodušnost između jednog i drugog dela narodnog predstavništva pokazuje, da Srbija počinje lagano da se budi iz one apatije, u kojoj je tako dugo bila za sva pitanja nacionalne prirode. U tome leži najveća važnost jučeranje skupštinske debate. Pokraj toga, ima još i nešto drugo. Tok same sednice pokazao je, koliko je opozicija potrebna u skupštini. I ako broji svega nekoliko poslanika, ona je juče, samo zbog toga, što se gotovo sva angažovala, izazvala jednu korisnu debatu. U interesu bi cele zemlje bilo, da ona tako i produži, i ne da se nehatno povlači kao lanjske godine. Tada će sigurno i g. Pašić na sva ona pitanja dati odgovor, koji nam je juče ostao dužan.