Skandal koji se u subotu na podne desio u Nišu i o kojem na drugom mestu donosimo tačan izveštaj, neprijatno mora da dirne sve one, koji su prijatelji vojske i koji smatraju, da odnosi između građanstva i vojske treba da budu što usrdniji.
Sukobi između oficira i građana dešavaju se svuda, u svima zemljama, ali ne bi trebalo da se dešava kod nas, pošto oficirski kor naš ne predstavlja zaseban društveni stalež, kao što je to u Austriji, Nemačkoj i drugim zemljama. Taj urođeni antagonizam između uniforme i kaputa kod nas nikakva smisla nema, a još manje smisla ima tući se na sred pijace sabljama i revolverima, kao divljaci, zbog jednog članka u novinama.
Mi smo pročitali taj članak. Jeste pakosno napisan, ali ne iznosi nikakvog imena i, što je najvažnije, više se odnosi na kćeri jednog beogradskog generala, no na samog napadača, potporučnika Žujevića. Sadržina mu je vrlo prosta: iznosi se, kako su kćeri tog generala došle u posetu jednoj niškoj porodici i kako, razgovarajući na tarabi s nekim „mladim riterima“ (ne kaže se čak ni da su oficiri) ogovaraju porodicu čiji su gosti i kažu, da će zbog gluposti njene i one same da oglupe. To je sve, vrlo malo kao razlog za onu krvavu tuču.
Povrede srećom nisu teške i sva je prilika da će sada sve na miru da se svrši. Adi jedno ostaje o čemu ozbiljno treba voditi računa. Kad već naši listovi nisu kadri da se okanu tih beskorisnih, ličnih stvari, onda bi bar trebalo da budu što oprezniji u izrazima. Ima, hvala Bogu, dosta predmeta za pisanje; zašto se onda zaustavljati na razgovorima, koje vode devojke s momcima, preko taraba? Neka ih neka govore, koliko im srca hoće, a ako im je do ogovaranja, neka i ogovaraju; ni u kojem slučaju nije dužnost jednog lista da o tome izveštava svoje čitaoce. Članak je dakle taj bio za osudu.
Međutim još mnogo više za osudu je potporučnik Žujević, koji je sa sabljom u ruci na sred pijace hteo da pere svoju čast. Čast se tako ne pere, naprotiv. Ako misli da je uvređen, trebao je list da tuži sudu; ako mu to nije dovoljno, trebao je urednika da pozove na dvoboj i tek onda, ako ovaj, na to ne pristane, mogao je da se razračunava s njime na ulici, pa i to ne sa sabljom u ruci, kao kakav siledžija. Jedan šamar — ako već mora do toga da dođe — vrši istu ulogu i pere isto tako čast, ako se čast uopšte na te načine treba i može da opere.
Ceo taj slučaj samo pokazuje, da su kod nas pojmovi o česti, uvredi i „zadovoljenju“ još vrlo neraščišćeni. Mi smo još prilikom sukoba između g. g. Jakšića i Zavađila ukazivali na to i tražili, da se pitanje o dvoboju jednom reši. Ili treba da bude ili ne treba; dalje ne sme nikako da ostane ovako kako je danas. Oficir pri dvoboju ne rizikuje ništa, a, građanin bi išao na robiju, ako svog protivnika u dvoboju ubije. Dakle god ta anomalija ostane u važnosti, dotle u Srbiji neće biti dvoboja, nego će se i dalje ljudi tući po kavanama i na ulici, zbog koje kakvih budalaština kao da nemaju druga posla.