Učitelji i profesori su sad u Beogradu na okupu, a kroz koji dan doći će i sveštenici. Svi oni drže ovde svoje zborove, na kojima pretresaju pitanja, što dolaze u obim njihovoga rada. Godinama se već drže ti zborovi, pa je interesovanje javnog mnjenja za sve te poslove vrlo slabo: navikli smo, da svakog školskog raspusta čitamo u novinama kako se učitelji, profesori i sveštenici skupljaju, pa i ne poklanjamo dovoljno pažnje njihovome radu. Obična stvar!
Jeste obična stvar, ali je ipak zato vrlo važna, važnija no što svi mi u opštoj našoj lakoumnosti mislimo, najvažnija možda među svima pitanjima, koja treba da se reše. To je pitanje o narodnoj prosveti.
Ne treba da se lažemo, niti sami sebe da obmanjujemo kao mala deca. Bez istine nema napretka; priznajmo otvoreno i iskreno, da nam je pismenost, opšta narodna prosveta na mnogo nižem stupnju, nego što bi trebalo i smelo da bude, pa smo time već učinili jedan korak unapred. Ne zavaravajmo se golim rečima o kulturnom napretku našem; kad još nemamo onoga, što je podloga celoj kulturi. Uzmimo ne samo Srbiju, nego i sve ostale srpske pokrajine, jer kad je o prosveti reč, onda ne može biti govora o ovom ili onom kraju, nego o celom Srpstvu.
Pregledajmo sve to pa ćemo se uveriti, da dosada još ništa nije urađeno i da sve mora da se počne iz početka.
U Srbiji za sto godina slobodnog državnog života izmenjalo se sto ministara prosvete, na svaku godinu po jedan. Šta su oni uradili? Ništa. Što je jedan uradio preko dan, to je drugi razorio preko noć; svaki je od svakog hteo da bude bolji i pametniji. Dali su nam i dobre škole i dobre knjige, pa je ipak sve ostalo po starom. Dali su nam skoro pre pola veka zakon o opštoj, obaveznoj nastavi, pa ipak i dan današnji ima nas na sto Srba u Srbiji svega dvadeset pismenih, a u te se još računaju i oni, koji kojekako umeju da se potpišu. Srž naroda, ono što narod narodom čini i danas je po gotovu isto tako nepismeno, kao što je bilo pre sto godina.
U drugoj slobodnoj srpskoj državi, Crnoj Gori, još je sto puta crnje i gore. Od 1876 godine pa sve do danas bilo je u celoj Crnoj Gori svega 70 osnovnih škola i to samo nekoliko četvororazrednih; a sve su ostale dvorazredne. Pre neki dan je 40 tih škola ukinuto, u interesu štednje, tako da sada u Crnoj Gori ima trideset osnovnih škola, ni jedna više, ni jedna manje. Kako tu stoji opšta pismenost, ako može da stoji, bolje je i da se ne pita.
Srbi u Vojvodini i u Hrvatskoj bolje stoje, ali je i to još vrlo daleko od dobroga. Nov mađarski zakon o osnovnoj nastavi će sprečiti dalje razvijanje naših, srpskih škola svojom brutalnošću i isključivošću: posledica njegova biće, da će pismenost u tim krajevima pre da opadne no da poraste.
U Bosni i u Hercegovini je isto tako zlo. Ono malo srpskih škola što tamo imamo, jedva se održava, blagodareći jedino privatnoj pomoći imućnih Srba. Ali te škole nikako nisu kadre, da unesu pisanu reč u svaku kuću; za taj cilj one su i suviše slabe.
O Staroj Srbiji i Maćedoniji i da ne govorimo. Ono što se tamo na prosveti radi, pokraj sviju žrtava u novcu i trudu, još nije počelo da nosi one plodove, koje bi trebalo da nosi i koje će u najboljem slučaju tek mnogo docnije da nosi.
Eto tako stoji prosveta u srpskom narodu. Svi okolni narodi, sem Turaka, stoje bolje no mi, i Grci, kojima mi odavde volimo da se podsmevamo i Bugari, kojima smo mi bili učitelji, ali koji su nas sad pretekli. Dvadeseti vek zatekao je eto srpski narod bez onog moćnog oružja, koje je potrebnije no ikoje drugo, jedinog oružja, što ga slabi i mali narodi mogu da imaju.
Zašto je to tako? Zašto su drugi narodi u prosvetnom pogledu toliko brže napredovali no mi? Odgovor nije tako prost kao što izgleda: drugom prilikom vratićemo se na to pitanje.
Ali jedno samo možemo sad još da kažemo: da za sve naše neuspehe na tom polju nikako nisu krivi naši prosvetni radnici, ni profesori ni učitelji. Težak je posao koji oni rade i gorak hleb koji jedu! Njima se ništa nema da prebaci. Koliko su mogli, oni su učinili; nije pravo da oni odgovaraju za naše opšte grehe. Ako hoćemo da Srbija i Srpstvo odista već jednom pođu novim putem, da se preporode, onda država, ona na prvom mestu, mora što pre da pristupi rešavanju tog velikog problema, ne žaleći nikakvih žrtava. Svi drugi faktori moraju je u tom pomagati. Ako se to ne učini i to što pre ne učini, onda nam nema spasa.